Данас је Ђурђевдан, у народу одувек познат као почетак новог лета, а и само име Ђурђевдан говори то исто јер је корен имена Ђорђе, односно Ђурађ у Јари, а то је сунчева топлота која од данас побеђује зиму.
У српским епским песмама сачувана је прича о Светом Ђорђу који убија аждају – страшно крилато чудовиште које је терорисало град Тројан. По предању, житељи тог града су, да би умирили звер, приносили младе девојке као жртве. Када је дошла на ред ћерка тројанског цара, појавио се Свети Ђорђе и избавио је из чељусти немани. Ова легенда забележена је у бројним варијантама широм српских земаља, често повезана са неким локалним језером или водом. На слици је приказана најстарија позната штампана верзија, објављена у Летопису Матице српске из 1840. године.
Посебну вредност овом предању даје подударност са једним древним извором – описом из I века пре нове ере који доноси грчки историчар Диодор са Сицилије. Он, описујући пут Аргонаута, бележи истоветну причу: краљ Лаомедон из Троје изневерио је обећање дато богу Посејдону, који му као казну шаље морско чудовиште. И у овој причи, млада принцеза бива изабрана као жртва, али се појављује јунак и спашава је. Једина разлика је у имену јунака – уместо Светог Ђорђа, ту се јавља Херакле.
Ипак, како је познато да су Грци често мењали почетно словo „Ј“ у „Х“, овде се може препознати дубља веза: тако Јелини постају Хелени, Јерина Хера, а Херакле врло вероватно води порекло од Јеракла, односно Јарила – древног словенског божанства плодности и ратничке снаге. Јарило, као митолошки претходник Светог Ђорђа, носи сличне атрибуте и функцију – борац против зла и заштитник народа. Занимљиво је и поређење са египатским Хорусом, који је у уметничким приказима често представљан како побеђује чудовиште налик крокодилу или аждаји – управо као Свети Ђорђе на коњу, са копљем у руци.
У српским епским песмама сачувана је прича о Светом Ђорђу који убија аждају – страшно крилато чудовиште које је терорисало град Тројан. По предању, житељи тог града су, да би умирили звер, приносили младе девојке као жртве. Када је дошла на ред ћерка тројанског цара, појавио се Свети Ђорђе и избавио је из чељусти немани. Ова легенда забележена је у бројним варијантама широм српских земаља, често повезана са неким локалним језером или водом. На слици је приказана најстарија позната штампана верзија, објављена у Летопису Матице српске из 1840. године.
Посебну вредност овом предању даје подударност са једним древним извором – описом из I века пре нове ере који доноси грчки историчар Диодор са Сицилије. Он, описујући пут Аргонаута, бележи истоветну причу: краљ Лаомедон из Троје изневерио је обећање дато богу Посејдону, који му као казну шаље морско чудовиште. И у овој причи, млада принцеза бива изабрана као жртва, али се појављује јунак и спашава је. Једина разлика је у имену јунака – уместо Светог Ђорђа, ту се јавља Херакле.
Ипак, како је познато да су Грци често мењали почетно словo „Ј“ у „Х“, овде се може препознати дубља веза: тако Јелини постају Хелени, Јерина Хера, а Херакле врло вероватно води порекло од Јеракла, односно Јарила – древног словенског божанства плодности и ратничке снаге. Јарило, као митолошки претходник Светог Ђорђа, носи сличне атрибуте и функцију – борац против зла и заштитник народа. Занимљиво је и поређење са египатским Хорусом, који је у уметничким приказима често представљан како побеђује чудовиште налик крокодилу или аждаји – управо као Свети Ђорђе на коњу, са копљем у руци.
❤44👍15🔥7
Помињали смо претапање лика Јарила у празновање Ђурђевдана, као и дубоке митске везе између Јарила и Херкулових предања. За то постоје и конкретни етнографски докази. Наш познати етнолог Миленко Филиповић педесетих година 20. века забележио је постојање празника под именом Јарило у Банату, који се славио као сеоска заветина. По народном предању, некада је Јарило био и крсно име појединих родова.
Филиповић је овај обичај документовао у селу Загајица, недалеко од Дупљаје – места где су пронађена чувена Дупљајска колица. Управо у том подручју појављују се и мотиви птица као Јарилових пратилаца, што ствара паралелу са птичјом запрегом која вуче митска колица из Дупљаје, и даље – са кочијом Аполона у грчкој митологији.
У време када је Филиповић истраживао, сећање на Јарила већ је било у значајној мери потиснуто. Само су ретки старији људи још памтили име и обичаје везане за овај празник, док је већина под утицајем модерног образовања и хришћанске традиције, често грчког усмерења, оклевала да га помене – из стида или незнања о његовом пореклу. Иако ни сам Филиповић није детаљније истражио порекло имена, оставио нам је драгоцено сведочанство да је Јарило био празнован у више села широм Баната, мада је до његовог доба опстала прослава тек у Загајици и неколико оближњих насеља.
Заветина је имала утврђену структуру: у цркви се служила литургија, а затим су обављани посебни обреди: литија, освећење воде и благосиљање стоке. У поворци су се носиле црквене заставе, а „небо“ – платно изнад свећених дарова – држале су мотке украшене венцима од зелених класа пшенице. Жене са стране пута бацале су зрна жита и молиле: „Нека Бог да да жито да расте!“
Цео текст Миленка Филиповића, у ПДФ формату, можете прочитати на нашем блогу ОВДЕ.
Филиповић је овај обичај документовао у селу Загајица, недалеко од Дупљаје – места где су пронађена чувена Дупљајска колица. Управо у том подручју појављују се и мотиви птица као Јарилових пратилаца, што ствара паралелу са птичјом запрегом која вуче митска колица из Дупљаје, и даље – са кочијом Аполона у грчкој митологији.
У време када је Филиповић истраживао, сећање на Јарила већ је било у значајној мери потиснуто. Само су ретки старији људи још памтили име и обичаје везане за овај празник, док је већина под утицајем модерног образовања и хришћанске традиције, често грчког усмерења, оклевала да га помене – из стида или незнања о његовом пореклу. Иако ни сам Филиповић није детаљније истражио порекло имена, оставио нам је драгоцено сведочанство да је Јарило био празнован у више села широм Баната, мада је до његовог доба опстала прослава тек у Загајици и неколико оближњих насеља.
Заветина је имала утврђену структуру: у цркви се служила литургија, а затим су обављани посебни обреди: литија, освећење воде и благосиљање стоке. У поворци су се носиле црквене заставе, а „небо“ – платно изнад свећених дарова – држале су мотке украшене венцима од зелених класа пшенице. Жене са стране пута бацале су зрна жита и молиле: „Нека Бог да да жито да расте!“
Цео текст Миленка Филиповића, у ПДФ формату, можете прочитати на нашем блогу ОВДЕ.
👍43❤10🔥4
Media is too big
VIEW IN TELEGRAM
Манастир ПриДВОРица код Студенице био је на важном путу овог богато насељеног рудничког краја у средњем веку. По Предању грађен је кад и Студеница, а ми смо потражили и те Дворове по којима је Придворица добила име. Погледајте целу емисију на јутјуб каналу Огњило. Емисија рађена у сарадњи са каналом Maxtube.
❤47👍7🔥6👏4
Рикардо Котарела, један од најпознатијих италијанских винара, из породице која се генерацијама бави само вином, подигао је виноград у селу Мисача код Аранђеловца и тврди:
- Ова авантура у Србији за мене је фантастична из више разлога: прво, зато што је то први пут да се упуштам у рад у овој земљи. Али постоји један главни разлог — СРБИЈА И БАЛКАНСКЕ ЗЕМЉЕ СУ ОТАЦ И МАЈКА ВИНА. ВИНО ЈЕ РОЂЕНО ОВДЕ. НЕ У ИТАЛИЈИ, НЕ У ФРАНЦУСКОЈ – ОВДЕ. Ово је повратак коренима од стране произвођача.
https://biznis.kurir.rs/moj-biznis/9668321/ko-je-italijan-koji-zapocinje-proizvodnju-vina-u-srbiji
- Ова авантура у Србији за мене је фантастична из више разлога: прво, зато што је то први пут да се упуштам у рад у овој земљи. Али постоји један главни разлог — СРБИЈА И БАЛКАНСКЕ ЗЕМЉЕ СУ ОТАЦ И МАЈКА ВИНА. ВИНО ЈЕ РОЂЕНО ОВДЕ. НЕ У ИТАЛИЈИ, НЕ У ФРАНЦУСКОЈ – ОВДЕ. Ово је повратак коренима од стране произвођача.
https://biznis.kurir.rs/moj-biznis/9668321/ko-je-italijan-koji-zapocinje-proizvodnju-vina-u-srbiji
❤55👍16👏5🔥4
Књига Велика подвала Лукавога аутора Радета Јанковића представља дубоко истраживање духовне и историјске кризе српског народа у последња два века, засновано на документарној прози која спаја фактографску прецизност са духовним увидом. Аутор без устручавања раскринкава улепшане слике историјских личности и дешавања, указујући на заборављену улогу обичног човека – српског сељака – у изградњи националног идентитета. Књига осветљава утицај материјализма, занемаривање традиције, и погубну улогу савремене елите, све под метафоричком „сенком Лукавога“. Истичући повратак духовним и традиционалним вредностима као једини излаз из вишевековне дезоријентације, дело позива на преиспитивање научног приступа и обнову колективног памћења као предуслов за очување културног и духовног идентитета.
https://ognjilo.com/product/velika-podvala-lukavoga/
https://ognjilo.com/product/velika-podvala-lukavoga/
❤42👍21
У новој емисији Огњила историчар Александар Митић говори о предањима о дивовима и o другим многобројним доказима да су наши преци били вишег раста. Емисија је заснована на предговору за књигу „Словени на крајњим границама западне Европе - Дивови Албиона“ Адама Волињеца.
https://youtu.be/lMC43nk2G5M
https://youtu.be/lMC43nk2G5M
🔥30👍16❤3
