У народном предању нашег народа постоји мисао дубља од бајке: постојање змајевите крви. Срби нису своје јунаке замишљали само као људе од плоти и кости, већ као потомке змајева, синова неба и олује. Та вера није пуко маштарење, већ одраз прастаре свести да се из хаоса и стихије рађају највеће снаге.

Змај у српској традицији није само неман за убијање. Он је заштитник, љубавник, предак. Од њега се рађају змајевити људи – синови и јунаци који носе на себи знаке натприродног порекла: крилца под пазухом, реп, необичне ожиљке. Такво дете, кажу, у првим годинама живота већ показује снагу и судбину већу од обичног човека. Ако му се „одсеку крила“, умире – јер није створено да буде укроћено.

Ти људи, док спавају, душом излазе из тела и одлазе у облаке да се боре против Ала, демонских бића која воде град и уништавају жетву. Њихова борба у висинама одлучује да ли ће село бити спасено или уништено. Кад се пробуде, тело им је израњављено, као да су заиста водили бој. Тако су змајевити људи чували свој народ од стихије и глади.

Неки од највећих јунака епских песама носе печат овог порекла: Краљевић Марко, који у песмама разговара и бори се са самим змајевима; Змај Огњени Вук, војвода кога је народ назвао змајем због његове снаге и пламене природе; Секула Бановић, за кога се причало да је син змаја и да уме да лети. Народ није хтео да поверује да такви људи могу бити само од крви и меса.

Важно је разумети разлику: змај није исто што и аждаја. Змај је сила природе, често заштитничка, али и похотна, пркосна, непредвидива. Аждаја је чисто зло, безоблична неман са више глава која уништава све пред собом. У томе лежи мудрост предања: наш народ никад није гледао свет као црно-бели. Постоје силе које се морају укротити, неке које се морају убити, а неке које се морају наследити.

Овај мит о змајевитом пореклу није празна прича за децу, већ огледало једне философије: само онај који је рођен из стихије, из сусрета човека и силе, може бити достојан да води и да брани. То је био наш начин да кажемо оно што је Ниче касније назвао натчовеком – бићем које превазилази границе обичног, не зато што му је дато, већ зато што му је у крви, у судбини.

Кад данас говоримо о коренима, не смемо их свести на суву историју или пуку фолклорну слику. У змајевитом предању се крије порука: наш народ је себе видео као потомке стихије, као децу божанског и зверског. Ако желимо да будемо достојни тога, морамо у себи пробудити тај пламен, ту крв, ту несавладиву снагу.

Сабљо моја димискијо
Сабљо моја крвопијо
Љута гујо, жељо моја –
Да идемо усред боја

Напред! Јуриш! Кољи! Пали!
Изрод, који крвце жали!
За слободу са злотвори
Срб-јунак се радо бори.

Љути змаји и лавови
У рукама са громови,
Челик-срце, бритка ђорда –
Па шта ће та турска чорда?

Мало нас је, ал смо људи!
Челик-срце је у груди!
Челик-срце, Боже свети,
Тврђе него бајонети!

Згинућемо, ако треба –
Ал , гле оног плавог неба.
И, гле ове сабље ковне,
Сабље ковне, чудотворне!

Сабљом ћемо записати,
Сабљом ћемо зарезати,
Дела наша и мегдане
Баш за небо, Видовдане!

Даворин Јенко

У празном одјеку савременог доба, када су људи заборавили и Бога и себе, лик Марка Краљевића уздиже се попут сенке планине — древан, неукроћен, непоколебљив. Он није светац, ни филозоф, ни владар у грађанском смислу — већ витез Завета, живо оваплоћење Завета, светог споја између крви, тла и судбине.

I Херој изнад добра и зла

Из ничеанске перспективе, Марко Краљевић стоји изван морала стада. Он не служи слабима, нити ласка властима; он делује по сопственом коду — по свом заветном закону.
Он пије, бори се, моли се и убија — у истом даху, без лицемерја, јер је целовит.
За разлику од савременог човека, расцепканог кривицом и комфором, Марко је целовит: његова снага, вера и грех чине једну нераскидиву целину.

Он је, у ничеанском смислу, племенита душа — она која прихвата живот чак и у патњи. Када је царство пало, када су краљеви издали, а свештеници се продали, Марко остаје, као последњи витез палог поретка.
Он не ратује ради победе, већ ради части; не ради земаљске награде, већ ради очувања светог Завета.

II Витешки начин живота

Марков витешки кодекс није етикета, већ метафизички став. Његов поклон пред Богом и његов мач против неправде исти су гест — вертикала и хоризонтала спојене у њему.
Турчину пружа отпор, сељаку заштиту, издајнику гнев. Његова снага није зверска, већ света — сила из вере, сила која извире из његовог односа са Божанским поретком.

Док савремени човек пита „зашто се борити?“, Марко само узјахује Шарца. Јер борити се за свето није избор, већ дужност која тече из Завета.
У томе лежи његово витештво — не у углађеним речима ни турнирима, већ у вечној спремности да стане тамо где се ломи линија постојања.

III Завет као оса постојања

За традиционалисту, Завет није пуко сећање на Косово; он је метафизичка заклетва — савез између човека и начела коме служи.
Марко тај савез носи у срцу. Он је настављач Завета, чувар светог памћења царства када је само царство нестало. Он ратује у постапокалиптичној тишини српске историје, где само поједини хероји остају да носе пламен.

У томе Марко Краљевић постаје митски мост између човека и Бога, између историје и вечности.
Он је онај који не дозвољава да заборав победи — чувар пламена када је храм већ у пепелу.

IV Симбол српске душе

Марко није само историјски нити митски лик — он је духовни архетип српске душе.
Човек и груб и племенит, и грешан и побожан, и самосталан и народни — вечно растрзан између манастира и бојишта, између вина и молитве, између побуне и смирења.
Он одражава вечиту борбу народа ухваћеног између Неба и Земље — али никада потпуно покореног ни једном ни другом.

Његов смех пред смрт, његова дарежљивост према сиромашнима, његова нежност према Шарцу — све то одражава трагичну племенитост непознату утилитарним модернима.
Он је оличење ратника-свеца, монаха од челика и прашине, човека који свој крст не носи у резигнацији, већ у пркосу.

V Епилог: Повратак Завета

Данас, када се потомци јунака клањају комфору и кукавичлуку, лик Марка се враћа као позив — исти онај који одзвања од Косова до манастирских звоника наших планина:
Сети се Завета.

Не Завета као мита о освети, већ као пута ка целовитости, ка обнови свете хијерархије у човеку самом.
Живети као Марко — слободно, верно, и неустрашиво — значи васкрснути Завет у сопственој души.

Завет се не наслеђује — он се живи, брани и чува, чак и када свет пропада.

Марко Краљевић живи све док Завет гори у срцима људи.

Nella notte fonda il nostro canto ancora sentirai!
È la torre che tu difendi, che ti difende e ti difenderà!

ZetaZeroAlfa

Десети октобар, далеке 732. године, за Европу представља датум одбране од надируће арапске хорде и њихове мрачне религије.

Војска Карла Мартела зауставила је и сломила, код Поатјеа, војску Омаjaдског калифата. Том победом спашена је франачка држава, а остали европски хришћани успели су да избегну злу судбину њихове браће са Иберијског полуоства. Такође, постављени су темељи за будућу франачку државу под којом ће западна Европа доживети процват у раном Средњем веку.

Слабљење Арапа у Европи ће се наставити, а они ће коначно бити избачени из Европе 1492. после освајања Гранаде.

Францускога да не би бријега, арабијско море све потопи.
-Петар II Петровић Његош

Нова мајица Зентропе је од данас доступна за поручивање!

Величине: S–3XL
Цена: 2000 дин + птт
Састав: 100% памук / сито штампа / жакард етикете

Наручивање путем приватне поруке на каналу!

Из трауме - гнев
Из пепела - пламен