Читајте лист националне револуције!

Полиција не служи да чува народ, нити да брани нацију. Полиција брани кофере новца оних који командују њоме. Њихова униформа не носи никакав знак оданости народу, крви и тлу, већ је искључиво радно одело слуга плутократије.

"Храброст да се стоји сам је први услов за живот вредан живљења."

-Ернст Јингер

Када неправда постане закон, то значи да се чинитељи неправде више не боје ничега нити да имају савести. Учинимо их застрашенима, нека се поново боје адекватне казне за своја недела.

Чарли Кирк је за живота био наш непријатељ јер је све снаге упро у разводњавање комунитаризма и каналисао је енергију у непродуктивне воде које су у служби Ционизма.

Када је умро, постао је мученик јер је убијен у политичкој клими у којој се сматра једним од нас, иако он то никада није био. За левицу нема много разлике између нас и Кирка.

Левица, као резултат марксистичке мисли, је фундаментално убилачка, она оправдава сваки зликовачки чин почињен у њеној служби, прославља крвопролиће и мучење.

Свако треба да погледа видео снимак на ком крв липти из врата Кирковог беживотног тела, у моментима када смишља изговоре зашто није члан националистичке организације или зашто не иде у теретану.

На данашњи дан, 12. септембра 1683. године, одиграла се битка за Беч.

Седамнаести век био је обележен великим покушајима европских сила да се супротставе турској експанзији.
Турска је три века била водећа светска сила, а након неколико неодлучних ратова са својим суседима, Турска је одлучила да зацементира свој положај.

Лета 1683. је објавила рат Светом римском царству, те је муњевитом брзином кренула у офанзиву. Огромна војска од 170,000 људи под вођством Кара Мустафа-паше кренула је ка Бечу, да би већ 14. јула опколила град. Османска армија, састављена од Турака, Татара, и европских вазала, дошла је да исправи неуспех који је доживела век и по раније.

Одбрана Беча је бројала скромних 11,000 војника, која се, након неуспелог позива Турака да се преда, спремила за дугу опсаду. Турци су константом топовском ватром и копањем тунела испод зидина, покушавали да пронађу слабу тачку. Међутим, оно што нису очекивали је да су ујединили Европу против себе. Европске монархије су своје размирице оставиле по страни, и формирале Свету лигу са једном намером. Док су беснеле борбе око Беча, немачка и пољска помоћ се приближавала, да би се најзад спојили 6. септембра и формирали армију која је бројала 80,000 под вођством искусног пољског краља Јана Собјеског.

Кад је наизглед сва нада за бечке браниоце била изгубљена, након два месеца крвавих борби, ујутро 12. септембра, раним јутарњим нападима, немачке трупе су осујетиле коначни турски јуриш на ослабљене градске бедеме. Након целодневне борбе која је уследила, десио је највећи јуриш коњице који је историја икад забележила, Јан Собјески са 18,000 коњаника, на челу са својим крилатим хусарима се закуцао у турску војску. Турци у општем метежу, били су бачени на колена, њихове жртве бројале су се у десетинама хиљада. Османска империја је претрпела најтежи пораз у својој историји, а овом победом направљена је важна прекретница за Европу. Битка код Беча је била наговештај краја турске доминације на Балкану. Света лига ће нанети још многе пораза Османлијама до краја рата и тако дати европским народима под турским ропством наду за слободу и набој за борбу против турског јарма.

Под небеским сводовима наше домовине, дух српских витезова и даље јаше, огрнут плаштом части и вере.

Њихови мачеви, некада подигнути у одбрану нашега рода, нису зарђали већ су звездеш што сијају изнад нас.

Свако брдо и река памте њихове завете, сваки камен наших манастира носи њихове тихе молитве. Живели су и умирали не за себе, већ за свети ланац крви који нас везује за њих.

Ми, њихови потомци, смо следећа карика, и заборавити ово значи издати њихову жртву. Кодекс витештва који су носили није био написан на папиру већ урезан у њихове душе - храброст, оданост и љубав према истини.

Са небеса нас посматрају, њихов поглед је подсетник да никада нисмо сами у нашој борби. Када нас очај искушава, сетимо се њихових барјака који су се вијорили против немогућих изгледа. Када нас слабост зове, чујемо копита њихових коња како грме док су јуришали за веру и слободу.

Докле год ходамо усправно, неустрашиво и верно, доказујемо да смо достојни српских витезова који су уклесали вечност у наше име.

На данашњи дан 1918. године на брду Чемерно, после неколико дана размене артиљеријске ватре, српска 1. армија пробија солунски фронт и креће у ослобођење отаџбине. Тиме су Бугарска а убрзо и Аустро Угарска војска избачене из Првог светског рата, до тада највећег сукоба у историји човечанства. Недуго након пробоја, српска војска ослобађа Скопље, Ниш, Београд а након тога прелази границе на Сави и Дрини и креће ка даљем ослобађању јужнословенских народа.

„Бољшевизам је оно што други у Европи зову американизам. Комесари и трговци су од исте расе. Измилели су из централноевропских гета како би покорили свет. Златом или крвљу.“

Барон Роман фон Унгерн-Штернберг био је једна од најенигматичнијих личности Руског грађанског рата. Био је човек против свога времена, потомак крсташа и витезова, који се успротивио времену пропадања и тријумфовао је својом смрћу, превазишавши границе људске историје и стопивши се са митом. Први светски рат, а потом и Руски грађански рати постали су његово природно окружење. То окружење било је толико органски повезано са његовим бићем да су савременици Крвавог барона њега посматрали као бога рата. Барон је једном приликом рекао: „Плашим се да током целог мог животног века неће бити великих ратова.“, реченица која је веома разумљива и блиска свима нама.У гвозденој олуји рата он се надао разарању „лицемерне буржујске културе Запада“, сањајући да ће „сила једном за свагда уништити моћ капитала, материјализма и гласачке кутије“.

Историчари истичу да је Унгерн био својеврстан тип вође унутар Белогардејског покрета – тип монаха ратника, аскете и натчовека кога привлаче идеали „новог Средњег века“, века витештва и части. Познат по својој лудачкој храбрости и жустрини, Унгерн није пио, нити је пушио, јео је најпростију храну и презирао је луксуз. Барон није имао милости према себи, а још мање према својим непријатељима. Нечовечна бруталност његових одмазди према бољшевицима, анархистима и другима испуњавала је његове непријатеље, али и пријатеље, мистичном стравом и ужасом.

„Неки од мојих истомишљеника ме не воле због моје строгости и можда чак и због окрутности, не разумејући да се не боримо против политичке партије, већ против секте разарача целокупне савремене културе. Не стрељају ли Италијани чланове Црне руке? Не стављају ли Американци анархистичке бомбаше на електричну столицу? Зашто онда мени не би било дозвољено да ослободим свет од оних који убијају душу народа? Мени, Немцу, потомку крсташа и витезова. Против убица ја само познајем једно средство – смрт!“

Смрт је ишла пред Бароном, смрт је била заједно са њим, смрт је постала његова судбина.

10.01.1886 - 15.09.1921