Forwarded from Синови Сварога
Са великим задовољством вам представљамо нову мајицу "Трагом предака"!
Ова мајица посвећена је ратничком искону нашег народа, раним данима виталности и здравља, када су младићи од малих ногу били припремани за рат, кроз који се подразумевало да ће се остварити и доказати као достојни чланови заједнице. Из најранијих историјских записа, знамо да су наши давни преци долазили на ове просторе огрнути вучијим крзнима и крчили себи пут мачем и огњем, те у том духу посветили смо ову мајицу њима.
Мајица је направљена у малом тиражу, израђена од најквалитетнијег џерзи памука и квалитетне штампе на бази водених боја.
• Џерзи памук 200гр
• Сито водене боје штампа
• Паспул ојачање на врату и раменима
• Памучна дтф етикета
• Жакард етикета
• Гумена етикета
• Доступно у величинама:
С, M, Л, ХЛ, XXЛ, XXXЛ
Цена је 2500 рсд, за додатне информације и поруџбине јавите нам се путем приватне поруке на
@svjatoslavhrabri
Синови Сварога😃
Ова мајица посвећена је ратничком искону нашег народа, раним данима виталности и здравља, када су младићи од малих ногу били припремани за рат, кроз који се подразумевало да ће се остварити и доказати као достојни чланови заједнице. Из најранијих историјских записа, знамо да су наши давни преци долазили на ове просторе огрнути вучијим крзнима и крчили себи пут мачем и огњем, те у том духу посветили смо ову мајицу њима.
Мајица је направљена у малом тиражу, израђена од најквалитетнијег џерзи памука и квалитетне штампе на бази водених боја.
• Џерзи памук 200гр
• Сито водене боје штампа
• Паспул ојачање на врату и раменима
• Памучна дтф етикета
• Жакард етикета
• Гумена етикета
• Доступно у величинама:
С, M, Л, ХЛ, XXЛ, XXXЛ
Цена је 2500 рсд, за додатне информације и поруџбине јавите нам се путем приватне поруке на
@svjatoslavhrabri
Синови Сварога
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Седамнаести септембар 1941. означава почетак оружане борбе српског народа против комунизма. Први одреди српских добровољаца званично су основани 15. септембра 1941. као званичне оружане снаге Владе народног спаса, на иницијативу првенствено министра и предратног збораша Михаила Олћана. Претходна, комесарска управа у Србији, показала се као неспособна за гушење устанка и завођење реда са својим одредима подофицира пуштених из заробљеништва, ниског морала и склоних дезертерству. Било је јасно да борбу против црвених бандита могу да воде једино идеолошки потковани антикомунисти, који су знали против чега и за шта се боре и који се за тај задатак добровољно пријаве. Тако су прве добровољачке одреде, основане истовремено у Београду и у Смедереву, сачињавали углавном "Бели орлови", омладинци ЈНП ЗБОР-а, који су комунисте добро познавали као старе непријатеље још из предратних сукоба на универзитетима. Већ 16. септембра из Београда је у акцију кренуо новоосновани "Ђачки одред", прозван тако јер су га чинили углавном студенти, јачине 120 људи под командом Будимира Никића, наоружани само лаким наоружањем - стотинак пушака, неколико ручних бомби и нешто муниције. Већ 17. септембра су у раним јутарњим часовима упали у партизанску заседу у шуми Петроњак, у атару села Дражањ, коју су успешно одбили, наневши комунистима тешке губитке и натеравши их у бег. Убрзо долазе и до њиховог скровишта, где заробљавају и стрељају још неколико припадника дотичног партизанског одреда и заплењују велику количину оружја и муниције. Како главнина космајског партизанског одреда није била у свом штабу већ се дала у бег, добровољци су наставили потеру док их 25. септембра нису сустигли на брду Варовница, и ту разбили црвену банду силовитим налетом. Акција чишћења терена званично је завршена крајем месеца, када су добровољци симболично поболи српску тробојку на врх Космаја. У овој акцији пале су и прве добровољачке жртве - Душан Крстовић, предратни старешина омладине Збор-а из Лесковца и добровољац Милорад Стојковић.
Борба српских добровољаца против зла како комунизма, тако и либералне демократије, јесте и наша борба. Та борба званично је почела 17. септембра 1941. Слободно можемо рећи да су Добровољци један од идеолошких узора данашњим српским националистима по својој храбрости и спремности на жртву за свој народ и Отаџбину. Борба траје! Ваше дело настављамо ми!
Борба српских добровољаца против зла како комунизма, тако и либералне демократије, јесте и наша борба. Та борба званично је почела 17. септембра 1941. Слободно можемо рећи да су Добровољци један од идеолошких узора данашњим српским националистима по својој храбрости и спремности на жртву за свој народ и Отаџбину. Борба траје! Ваше дело настављамо ми!
Forwarded from Синови Сварога
Последњи Берзеркер
На данашњи дан, 25. септембра одиграла се битка код села Стамфорд Бриџ, која је била једна од кључних битака за даљу судбину Енглеске. Међутим ми данас нећемо посветити пажњу овој бици као обично што то радимо са важним и занимљивим биткама. Без обзира што се ова битка узима као прекретница и крај "Викиншког доба", ми ћемо данас посветити пажњу једном храбром Викингу, последњем Берзеркеру.
Као што смо писали о боју код Фулфорда, који се одиграо пет дана раније, у којем су Викинзи нанели страшан пораз Саксонцима. Четири дана касније уследила је предаја Јорка, Норвежани на челу са својим краљем, очекујући миран даљи пут, пођоше без оклопа тог топлог јесењег дана са око 8000 људи, док оставише осталих 4000 да чувају бродове. Видевши облак прашине у даљини, нису ни слутили да им је у сусрет похитао енглески краљ Харолд Годвинсон, који је прелетео 300 километара за четири дана са војском која је бројала 14000 људи. Како је две војске делио мостић на реци Дервент, након неуспелих преговора, бројнији Саксонци су јурнули на шаку Викинга на мосту.
Ипак тог дана, Один је био уз једног храброг ратника. Јунак по имену Тјодолв, који је последњи остао жив на мосту, одлучно је стао да препречи пут бројнијем душману. Сам у стилу берзеркера из епских митова, држао је линију са својом дугом секиром. У пуном борбеном заносу, божански гнев са небеса је наводио његову секиру, која је избројала четрдесет саксонских глава. Таман кад се чинило да је овај ратник непобедив, један лукави Саксонац је допливао испод моста и кукавички га пробуразио копљем. Смртно рањен, храбри јунак који је својим подвигом пробао купити време саборцима, отишао је заувек у легенду. Судбина Викинга је била запечаћена, без оклопа, и бројчано слабији, изабрали су ратничку смрт уместо понижавајуће предаје.
Овај дан посвећујемо том легендарном ратнику, последњем Берзеркеру који је храбро гледајући смрти у очи стекао своје место у дворани где храбри живе вечно и чекају судњи дан!
Синови Сварога😃
На данашњи дан, 25. септембра одиграла се битка код села Стамфорд Бриџ, која је била једна од кључних битака за даљу судбину Енглеске. Међутим ми данас нећемо посветити пажњу овој бици као обично што то радимо са важним и занимљивим биткама. Без обзира што се ова битка узима као прекретница и крај "Викиншког доба", ми ћемо данас посветити пажњу једном храбром Викингу, последњем Берзеркеру.
Као што смо писали о боју код Фулфорда, који се одиграо пет дана раније, у којем су Викинзи нанели страшан пораз Саксонцима. Четири дана касније уследила је предаја Јорка, Норвежани на челу са својим краљем, очекујући миран даљи пут, пођоше без оклопа тог топлог јесењег дана са око 8000 људи, док оставише осталих 4000 да чувају бродове. Видевши облак прашине у даљини, нису ни слутили да им је у сусрет похитао енглески краљ Харолд Годвинсон, који је прелетео 300 километара за четири дана са војском која је бројала 14000 људи. Како је две војске делио мостић на реци Дервент, након неуспелих преговора, бројнији Саксонци су јурнули на шаку Викинга на мосту.
Ипак тог дана, Один је био уз једног храброг ратника. Јунак по имену Тјодолв, који је последњи остао жив на мосту, одлучно је стао да препречи пут бројнијем душману. Сам у стилу берзеркера из епских митова, држао је линију са својом дугом секиром. У пуном борбеном заносу, божански гнев са небеса је наводио његову секиру, која је избројала четрдесет саксонских глава. Таман кад се чинило да је овај ратник непобедив, један лукави Саксонац је допливао испод моста и кукавички га пробуразио копљем. Смртно рањен, храбри јунак који је својим подвигом пробао купити време саборцима, отишао је заувек у легенду. Судбина Викинга је била запечаћена, без оклопа, и бројчано слабији, изабрали су ратничку смрт уместо понижавајуће предаје.
Овај дан посвећујемо том легендарном ратнику, последњем Берзеркеру који је храбро гледајући смрти у очи стекао своје место у дворани где храбри живе вечно и чекају судњи дан!
Синови Сварога
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
„Зло је зло, Стрегоборе“, озбиљно је прокламовао вештац устајући. „Мање, веће, средње, све је исто, пропорције су договорене, а границе замагљене. Нисам свети пустињак, нисам увек добро поступао. Али ако морам да бирам између једног и другог зла, радије бих да не бирам уопште.“
Анджеј Сапковски, Последња жеља
Анджеј Сапковски, Последња жеља
Чини ми се као да је дошло до смрти искрености. Људи више нису искрени једни према другима, као да је сам концепт искрености избледео из сећања. Сви изискују нешто, увек постоји неки скривени мотив. Делати чисто зато што је тако исправно је реткост, људи се изненађују када од њих ништа не тражите заузврат а дајете добром вољом.
Зентропа
Зентропа
У народном предању нашег народа постоји мисао дубља од бајке: постојање змајевите крви. Срби нису своје јунаке замишљали само као људе од плоти и кости, већ као потомке змајева, синова неба и олује. Та вера није пуко маштарење, већ одраз прастаре свести да се из хаоса и стихије рађају највеће снаге.
Змај у српској традицији није само неман за убијање. Он је заштитник, љубавник, предак. Од њега се рађају змајевити људи – синови и јунаци који носе на себи знаке натприродног порекла: крилца под пазухом, реп, необичне ожиљке. Такво дете, кажу, у првим годинама живота већ показује снагу и судбину већу од обичног човека. Ако му се „одсеку крила“, умире – јер није створено да буде укроћено.
Ти људи, док спавају, душом излазе из тела и одлазе у облаке да се боре против Ала, демонских бића која воде град и уништавају жетву. Њихова борба у висинама одлучује да ли ће село бити спасено или уништено. Кад се пробуде, тело им је израњављено, као да су заиста водили бој. Тако су змајевити људи чували свој народ од стихије и глади.
Неки од највећих јунака епских песама носе печат овог порекла: Краљевић Марко, који у песмама разговара и бори се са самим змајевима; Змај Огњени Вук, војвода кога је народ назвао змајем због његове снаге и пламене природе; Секула Бановић, за кога се причало да је син змаја и да уме да лети. Народ није хтео да поверује да такви људи могу бити само од крви и меса.
Важно је разумети разлику: змај није исто што и аждаја. Змај је сила природе, често заштитничка, али и похотна, пркосна, непредвидива. Аждаја је чисто зло, безоблична неман са више глава која уништава све пред собом. У томе лежи мудрост предања: наш народ никад није гледао свет као црно-бели. Постоје силе које се морају укротити, неке које се морају убити, а неке које се морају наследити.
Овај мит о змајевитом пореклу није празна прича за децу, већ огледало једне философије: само онај који је рођен из стихије, из сусрета човека и силе, може бити достојан да води и да брани. То је био наш начин да кажемо оно што је Ниче касније назвао натчовеком – бићем које превазилази границе обичног, не зато што му је дато, већ зато што му је у крви, у судбини.
Кад данас говоримо о коренима, не смемо их свести на суву историју или пуку фолклорну слику. У змајевитом предању се крије порука: наш народ је себе видео као потомке стихије, као децу божанског и зверског. Ако желимо да будемо достојни тога, морамо у себи пробудити тај пламен, ту крв, ту несавладиву снагу.
Змај у српској традицији није само неман за убијање. Он је заштитник, љубавник, предак. Од њега се рађају змајевити људи – синови и јунаци који носе на себи знаке натприродног порекла: крилца под пазухом, реп, необичне ожиљке. Такво дете, кажу, у првим годинама живота већ показује снагу и судбину већу од обичног човека. Ако му се „одсеку крила“, умире – јер није створено да буде укроћено.
Ти људи, док спавају, душом излазе из тела и одлазе у облаке да се боре против Ала, демонских бића која воде град и уништавају жетву. Њихова борба у висинама одлучује да ли ће село бити спасено или уништено. Кад се пробуде, тело им је израњављено, као да су заиста водили бој. Тако су змајевити људи чували свој народ од стихије и глади.
Неки од највећих јунака епских песама носе печат овог порекла: Краљевић Марко, који у песмама разговара и бори се са самим змајевима; Змај Огњени Вук, војвода кога је народ назвао змајем због његове снаге и пламене природе; Секула Бановић, за кога се причало да је син змаја и да уме да лети. Народ није хтео да поверује да такви људи могу бити само од крви и меса.
Важно је разумети разлику: змај није исто што и аждаја. Змај је сила природе, често заштитничка, али и похотна, пркосна, непредвидива. Аждаја је чисто зло, безоблична неман са више глава која уништава све пред собом. У томе лежи мудрост предања: наш народ никад није гледао свет као црно-бели. Постоје силе које се морају укротити, неке које се морају убити, а неке које се морају наследити.
Овај мит о змајевитом пореклу није празна прича за децу, већ огледало једне философије: само онај који је рођен из стихије, из сусрета човека и силе, може бити достојан да води и да брани. То је био наш начин да кажемо оно што је Ниче касније назвао натчовеком – бићем које превазилази границе обичног, не зато што му је дато, већ зато што му је у крви, у судбини.
Кад данас говоримо о коренима, не смемо их свести на суву историју или пуку фолклорну слику. У змајевитом предању се крије порука: наш народ је себе видео као потомке стихије, као децу божанског и зверског. Ако желимо да будемо достојни тога, морамо у себи пробудити тај пламен, ту крв, ту несавладиву снагу.
Сабљо моја димискијо
Сабљо моја крвопијо
Љута гујо, жељо моја –
Да идемо усред боја
Напред! Јуриш! Кољи! Пали!
Изрод, који крвце жали!
За слободу са злотвори
Срб-јунак се радо бори.
Љути змаји и лавови
У рукама са громови,
Челик-срце, бритка ђорда –
Па шта ће та турска чорда?
Мало нас је, ал смо људи!
Челик-срце је у груди!
Челик-срце, Боже свети,
Тврђе него бајонети!
Згинућемо, ако треба –
Ал , гле оног плавог неба.
И, гле ове сабље ковне,
Сабље ковне, чудотворне!
Сабљом ћемо записати,
Сабљом ћемо зарезати,
Дела наша и мегдане
Баш за небо, Видовдане!
Даворин Јенко
Сабљо моја крвопијо
Љута гујо, жељо моја –
Да идемо усред боја
Напред! Јуриш! Кољи! Пали!
Изрод, који крвце жали!
За слободу са злотвори
Срб-јунак се радо бори.
Љути змаји и лавови
У рукама са громови,
Челик-срце, бритка ђорда –
Па шта ће та турска чорда?
Мало нас је, ал смо људи!
Челик-срце је у груди!
Челик-срце, Боже свети,
Тврђе него бајонети!
Згинућемо, ако треба –
Ал , гле оног плавог неба.
И, гле ове сабље ковне,
Сабље ковне, чудотворне!
Сабљом ћемо записати,
Сабљом ћемо зарезати,
Дела наша и мегдане
Баш за небо, Видовдане!
Даворин Јенко
У празном одјеку савременог доба, када су људи заборавили и Бога и себе, лик Марка Краљевића уздиже се попут сенке планине — древан, неукроћен, непоколебљив. Он није светац, ни филозоф, ни владар у грађанском смислу — већ витез Завета, живо оваплоћење Завета, светог споја између крви, тла и судбине.
I Херој изнад добра и зла
Из ничеанске перспективе, Марко Краљевић стоји изван морала стада. Он не служи слабима, нити ласка властима; он делује по сопственом коду — по свом заветном закону.
Он пије, бори се, моли се и убија — у истом даху, без лицемерја, јер је целовит.
За разлику од савременог човека, расцепканог кривицом и комфором, Марко је целовит: његова снага, вера и грех чине једну нераскидиву целину.
Он је, у ничеанском смислу, племенита душа — она која прихвата живот чак и у патњи. Када је царство пало, када су краљеви издали, а свештеници се продали, Марко остаје, као последњи витез палог поретка.
Он не ратује ради победе, већ ради части; не ради земаљске награде, већ ради очувања светог Завета.
II Витешки начин живота
Марков витешки кодекс није етикета, већ метафизички став. Његов поклон пред Богом и његов мач против неправде исти су гест — вертикала и хоризонтала спојене у њему.
Турчину пружа отпор, сељаку заштиту, издајнику гнев. Његова снага није зверска, већ света — сила из вере, сила која извире из његовог односа са Божанским поретком.
Док савремени човек пита „зашто се борити?“, Марко само узјахује Шарца. Јер борити се за свето није избор, већ дужност која тече из Завета.
У томе лежи његово витештво — не у углађеним речима ни турнирима, већ у вечној спремности да стане тамо где се ломи линија постојања.
III Завет као оса постојања
За традиционалисту, Завет није пуко сећање на Косово; он је метафизичка заклетва — савез између човека и начела коме служи.
Марко тај савез носи у срцу. Он је настављач Завета, чувар светог памћења царства када је само царство нестало. Он ратује у постапокалиптичној тишини српске историје, где само поједини хероји остају да носе пламен.
У томе Марко Краљевић постаје митски мост између човека и Бога, између историје и вечности.
Он је онај који не дозвољава да заборав победи — чувар пламена када је храм већ у пепелу.
IV Симбол српске душе
Марко није само историјски нити митски лик — он је духовни архетип српске душе.
Човек и груб и племенит, и грешан и побожан, и самосталан и народни — вечно растрзан између манастира и бојишта, између вина и молитве, између побуне и смирења.
Он одражава вечиту борбу народа ухваћеног између Неба и Земље — али никада потпуно покореног ни једном ни другом.
Његов смех пред смрт, његова дарежљивост према сиромашнима, његова нежност према Шарцу — све то одражава трагичну племенитост непознату утилитарним модернима.
Он је оличење ратника-свеца, монаха од челика и прашине, човека који свој крст не носи у резигнацији, већ у пркосу.
V Епилог: Повратак Завета
Данас, када се потомци јунака клањају комфору и кукавичлуку, лик Марка се враћа као позив — исти онај који одзвања од Косова до манастирских звоника наших планина:
Сети се Завета.
Не Завета као мита о освети, већ као пута ка целовитости, ка обнови свете хијерархије у човеку самом.
Живети као Марко — слободно, верно, и неустрашиво — значи васкрснути Завет у сопственој души.
Завет се не наслеђује — он се живи, брани и чува, чак и када свет пропада.
Марко Краљевић живи све док Завет гори у срцима људи.
I Херој изнад добра и зла
Из ничеанске перспективе, Марко Краљевић стоји изван морала стада. Он не служи слабима, нити ласка властима; он делује по сопственом коду — по свом заветном закону.
Он пије, бори се, моли се и убија — у истом даху, без лицемерја, јер је целовит.
За разлику од савременог човека, расцепканог кривицом и комфором, Марко је целовит: његова снага, вера и грех чине једну нераскидиву целину.
Он је, у ничеанском смислу, племенита душа — она која прихвата живот чак и у патњи. Када је царство пало, када су краљеви издали, а свештеници се продали, Марко остаје, као последњи витез палог поретка.
Он не ратује ради победе, већ ради части; не ради земаљске награде, већ ради очувања светог Завета.
II Витешки начин живота
Марков витешки кодекс није етикета, већ метафизички став. Његов поклон пред Богом и његов мач против неправде исти су гест — вертикала и хоризонтала спојене у њему.
Турчину пружа отпор, сељаку заштиту, издајнику гнев. Његова снага није зверска, већ света — сила из вере, сила која извире из његовог односа са Божанским поретком.
Док савремени човек пита „зашто се борити?“, Марко само узјахује Шарца. Јер борити се за свето није избор, већ дужност која тече из Завета.
У томе лежи његово витештво — не у углађеним речима ни турнирима, већ у вечној спремности да стане тамо где се ломи линија постојања.
III Завет као оса постојања
За традиционалисту, Завет није пуко сећање на Косово; он је метафизичка заклетва — савез између човека и начела коме служи.
Марко тај савез носи у срцу. Он је настављач Завета, чувар светог памћења царства када је само царство нестало. Он ратује у постапокалиптичној тишини српске историје, где само поједини хероји остају да носе пламен.
У томе Марко Краљевић постаје митски мост између човека и Бога, између историје и вечности.
Он је онај који не дозвољава да заборав победи — чувар пламена када је храм већ у пепелу.
IV Симбол српске душе
Марко није само историјски нити митски лик — он је духовни архетип српске душе.
Човек и груб и племенит, и грешан и побожан, и самосталан и народни — вечно растрзан између манастира и бојишта, између вина и молитве, између побуне и смирења.
Он одражава вечиту борбу народа ухваћеног између Неба и Земље — али никада потпуно покореног ни једном ни другом.
Његов смех пред смрт, његова дарежљивост према сиромашнима, његова нежност према Шарцу — све то одражава трагичну племенитост непознату утилитарним модернима.
Он је оличење ратника-свеца, монаха од челика и прашине, човека који свој крст не носи у резигнацији, већ у пркосу.
V Епилог: Повратак Завета
Данас, када се потомци јунака клањају комфору и кукавичлуку, лик Марка се враћа као позив — исти онај који одзвања од Косова до манастирских звоника наших планина:
Сети се Завета.
Не Завета као мита о освети, већ као пута ка целовитости, ка обнови свете хијерархије у човеку самом.
Живети као Марко — слободно, верно, и неустрашиво — значи васкрснути Завет у сопственој души.
Завет се не наслеђује — он се живи, брани и чува, чак и када свет пропада.
Марко Краљевић живи све док Завет гори у срцима људи.
Forwarded from Клуб 451
Трн у оку свима, сунце које заслепљује идиоте!
КазаПаунд је поново био нападнут, овога пута од руље левичара који су палату у улици Наполеона III у Риму засули каменицама и флашама.
Ипак, наши италијански саборци се нису дали поколебати. Црвена руља је одбијена, и показала да није могла, чак ни бројчано јача, да науди Тврђави слободе у Риму.
Нека пламен наше борбе сија још јаче, нека наши саборци настављају да истрајавају у својој борби против свих који стају на пут слободи!
Подршка нашим саборцима из КазаПаунда!
| Телеграм Клуба 451💬 | Инстаграм Клуба 451 📹 |
| Придружи се Омладини 451😀 | Чет-бот Омладине 📝 |
😃 Слава нацији! 😁
КазаПаунд је поново био нападнут, овога пута од руље левичара који су палату у улици Наполеона III у Риму засули каменицама и флашама.
Ипак, наши италијански саборци се нису дали поколебати. Црвена руља је одбијена, и показала да није могла, чак ни бројчано јача, да науди Тврђави слободе у Риму.
Нека пламен наше борбе сија још јаче, нека наши саборци настављају да истрајавају у својој борби против свих који стају на пут слободи!
Подршка нашим саборцима из КазаПаунда!
| Телеграм Клуба 451
| Придружи се Омладини 451
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Десети октобар, далеке 732. године, за Европу представља датум одбране од надируће арапске хорде и њихове мрачне религије.
Војска Карла Мартела зауставила је и сломила, код Поатјеа, војску Омаjaдског калифата. Том победом спашена је франачка држава, а остали европски хришћани успели су да избегну злу судбину њихове браће са Иберијског полуоства. Такође, постављени су темељи за будућу франачку државу под којом ће западна Европа доживети процват у раном Средњем веку.
Слабљење Арапа у Европи ће се наставити, а они ће коначно бити избачени из Европе 1492. после освајања Гранаде.
Францускога да не би бријега, арабијско море све потопи.
-Петар II Петровић Његош
Војска Карла Мартела зауставила је и сломила, код Поатјеа, војску Омаjaдског калифата. Том победом спашена је франачка држава, а остали европски хришћани успели су да избегну злу судбину њихове браће са Иберијског полуоства. Такође, постављени су темељи за будућу франачку државу под којом ће западна Европа доживети процват у раном Средњем веку.
Слабљење Арапа у Европи ће се наставити, а они ће коначно бити избачени из Европе 1492. после освајања Гранаде.
Францускога да не би бријега, арабијско море све потопи.
-Петар II Петровић Његош
Forwarded from Клуб 451
У сусрет 1. новембру...
Бол, неверица, туга, а затим бес, револт и невероватна енергија... све су ово емоције и осећања која смо доживели претходних годину дана.
Клуб 451 вас позива на трибину на којој ћемо говорити о нашем углу гледања на протесте против режима Александра Вучића, о нашем учешћу у њима, и нашим очекивањима за даљу борбу против напредњачке власти.
Видимо се у суботу у 20.00!
| Телеграм Клуба 451💬 | Инстаграм Клуба 451 📹 |
| Придружи се Омладини 451😀 | Чет-бот Омладине 📝 |
😃 Слава нацији! 😁
Бол, неверица, туга, а затим бес, револт и невероватна енергија... све су ово емоције и осећања која смо доживели претходних годину дана.
Клуб 451 вас позива на трибину на којој ћемо говорити о нашем углу гледања на протесте против режима Александра Вучића, о нашем учешћу у њима, и нашим очекивањима за даљу борбу против напредњачке власти.
Видимо се у суботу у 20.00!
| Телеграм Клуба 451
| Придружи се Омладини 451
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM